Оловка
Позајмих драгом познанику зелену оловку да ми напише посвету на књизи коју је донео уместо цвета. У шали је питао да задржи оловку. Зашто му не дадох ту, него другу? Јер ми је зелена оловка успомена на прелепу кулу Белем, на срце што остаде уз реку Тежо, уз наду да ћу се још једном тамо вратити. Запитах се онда колико таквих успомена имам. Истресла сам ташну, поклон пријатељице из Канаде, па у пребирање по садржају. Много. Футрола за ситнице од пријатељице из Америке. Огледалце које је двадесет година надживело кума. Шибице из омиљеног ресторана. Тегет лепеза од сестре. Мали парфем од њега (увек је имао смисла за праве поклоне).
Вратила сам ствари у ташну и огледала се по соби. Колико је тек ту детаља везано за драге људе , оне који шетају овом планетом и оне који су одавно у царству сећања. Свака ствар прича своју причу. Много прича, за неке друге дане...
